Popboks - 00:30 – TAJNA OPERACIJA – Kathryn Bigelow - Majstorija, i tačka. [s2]
Gledate arhiviranu verziju Popboksa
Popboks - web magazin za popularnu kulturu

Filmovi · 05.02.2013. 15:16 · 26

00:30 – TAJNA OPERACIJA – Kathryn Bigelow

Majstorija, i tačka.

Kathryn Bigelow je, da se poslužimo sportskim rečnikom, ušla u seriju. Nakon odličnog Katanca za bol tu je sada ambiciozniji i briljantan 00:30- Tajna operacija. Da citiramo hit Alicije Keys – This Girl is on fire!

Zoran Janković

Ocena:
10



Naslov originala: Zero Dark Thirty
Scenario: Mark Boal
Uloge: Jessica Chastain, Jason Clarke, Mark Strong, Jennifer Ehle, Edgar Ramirez, Joel Edgerton, Chris Pratt, Kyle Chandler, Fares Fares
Žanr. akcioni triler
Trajanje: 157 minuta
Proizvodnja: SAD, 2012

 


Bezmalo trideset godina unazad Pauline Kael, filmska kritičarka uglednog magazina The New Yorker, opisala je Molly Ringwald, tada mladu zvezdu filma Šesnaest svećica autora Johna Hughesa, sintagmom „harizmatična normalnost“. Ako se saglasimo da se harizmatičnost može koristiti i kada  se ilustruju svetovne pojave, kao i da je određene sintagme moguće upotrebiti da se naglasi priroda i ljuudi i dela, onda se 00:30 – Tajna operacija svakako (a možda i na prvom mestu) da okititi epitetom u vidu upravo te harizmatične normalnosti.

Kada je utihnula sva galama koja se uglavnom ticala netradicionalnih i/ili atipičnih kanala kojim su ključni autori ovog filma dolazili do navodno strogo poverljivih informaciji o završnici decenijskog lova na Osamu Bin Ladena, ostao je sam svoj film, koji je uprkos svoj očekivanoj ideološkoj/dnevnopolitičkoj bagaži i histeriji, ipak itekako moguće vrednovati na osnovu čisto filmskih kvaliteta. A koji su, na ushićenje vernih ljubitelja pomalo neočekivano vaskrsle Kathryn Bigelow, lako uočljivi i teško porecivi.

Nakon kontemplativno svedenog (a jednako efektnog) Katanca za bol, a kojim se Bigelowljeva opasno primakla biti ranije nimalo joj svojstvenog arthouse filma, ista autorka se ovde vratila barem polazno-osnovnim uzusima repertoarskog filma, koji, na svu sreću, nije lišen njenog ličnog, u međuvremenu potpuno zaokruženog autorskog potpisa. 00:30... tako biva spoj ponajboljeg iz naoko oprečnih shvatanja filma – ovo je film koji će iole upućeni teško pomešati sa autorskim stilom negog drugog reditelja, a istovremeno predstavlja i sam vrh ponovo prisutnog zaumnog kraka filma nedvojbene repertoarske prirode. Zapravo, bez preke potrebe za izvođenjem krupnih, a možda i diskutabilnih zaključaka, može se ustvrdti da je za takve zahvate, za tako suptilno u delo sprovedenu sinergiju autorskog i bioskopskog, za tako dalekosežnu i promišljenu diverziju na polju američkog filma, uz sve boljeg i sigurnijeg Bena Afflecka, danas sposobna samo velika Kathryn Bigelow.

Čak i onima koji su čistog srca (doduše, dupke punog pozitivnih predrasuda!) pomno pratili dojave o nastanku ovog ostvarenja pomalo je iznenađujuće gotovo potpuno odsustvo ideologije u iole primenjenijem i ogoljenijem smislu u ovom filmu. Mada su mnogi 00:30 – Tajnu operaciju i bez jednog pogledanog kadra spremno odbacivali kao režimsko delo u slavu militarizma i intervencionizma, tih neprolaznih rak-rana Amerike danas, i mada je sama Kathryn Bigelow na neviđeno u podosta medija bila počašćena titulom novomilenijumske američke Leni Riefenstahl, ovaj njen film očitava ideologije tek onoliko koliko je neizbežno u filmovima ove sorte i ovakvih tema. To je svakako ponajpre zasluga scnariste Marka Boala (takođe zaslužnog za donekle slično u takođe izvanrednom Katancu za bol), koji je ovde ideologiji i vulgarno-bezumno shvaćenom patriotizmu pretpostavio priču o ljudima na zadatku. Boal je ovde posegnuo za pomalo zaturenim starim trikom, a to je trik koji znamo čak iz Leonove Dolarske trilogije. Taj senzo nome/clean slate dramaturški pristup primenjeno u praksi znači da autori svesno lišavaju gledaoca informacije koje bi se ticale porodičnih/socijalnih/emotivnih...  predistorija likova kojima se bave ,  te oni pred gledateljstvo stižu kao prazan koncept koji po slobodnoj volji može, ali ni ne mora nužno biti popunjen. To je najočitije na primeru lika koji tumači sjajno suzdržana Jessica Chastain.

Tim Boalovim znalački i precizno sporovedenim dramaturškim pristupom otvara se prostor koji Kathryn Bigelow uz podosta samopuzdanja i velikih, a tempiranih i primerenih zahvata koristi kako bi od filma ovako ambiciozne minutaže (157 minuta) napravila hiperdinamični triler o predugo jalovom lovu na najvećeg neprijatelja Amerike u ovom veku. Pred  nestrpljivijim gledaocima tako je tu adrenalinski poletna i spektakularno promišljeno dizajnirana priča o jednoj spektakularnoj misiji, za one koje filmove mere po stepenu grafičkog nasilja ovde je podosta darova (uključujući i najupitnije scene mučenje zatvorenika/islamskih boraca), a oni slabiji na čisto filmske finese i majstorjstvo Kathryn Bigelow u ovom filmu će kanda prrvenstveno iščitati društvenu hroniku, u osnovnom autorskom pristupu možda ponajbližu La battaglia di Algeri, tom neprikosnovenom remek-delu neprevaziđenog Gila Pontecorva.

Koji god aspekt ovog filma (a greh bi bilo ne pomenuti, recimo, i izvanrednu ansambl-glumu dosad ne preterano rabljenih glumačkih lica) da primenimo, 00:30- Tajna operacija elegantnim korakom i vlastitim ritmom stiže ka koti viđenoj za remek-dela ili barem remek-dela u skladu sa poimanjem tog termina u trenutku kada ona nestaju. Ovde nema velike nauke, ovde se mogu izvlačiti tek posve očigledni zaključci, a sada nam vredi malo strpljivo sedeti i nakon Katanca za bol i 00:30 – Tajne operacije sačekati završnicu novog het-trika majstorice Kathryn Bigelow, het-trika podosta nalik onom ranijem koji su činili sjajni radovi Near Dark , Usijani čelik i nezaboravni Zločin na talasima.



Komentari

  • Gravatar for IL
    IL (gost) | 06.02.2013. 08.11.53
    U ovom filmu ne postoji apsolutno nista briljantno, dosad nevidjeno i kinemtografski iznadprosecno sto vec nije vidjeno u desetinama spijunskih i ratnih filmova pre njega. Jessica Chastain ima izrazajnost jednog Ben Afleka i njena nominacija za najbolju ulogu je sramota za ionako kompromitovanu Akademiju. Ovo je jdan sasvim obican i prosecan film. 4/10
    • Gravatar for 1974
      1974 (gost) | 07.02.2013. 03.58.09
      Jessica Chastain je sramota za Akademiju?!?!? Mora biti da nisi gledao filmove poslednje 2 godine cim si napisao ovakav komentar. Jessica Chastain je nesto najbolje sto se pojavilo u Holivudu poslednjih 20 godina, i svakom ulogom je sve bolja. Potpuno nestane u lik u svakom filmu, toliko da se cesto ni ne prepozna da je to ona. Ako ti treba dokaz gledaj bilo koji od ovih filmova: The Help, Take Shelter, Tree of Life, The Debt, Texas Killing fields, Lawless, Coriolanus.
      • Gravatar for
        LaleNbg | 13.02.2013. 17.18.41
        lU jednom se slazemo. Dzesika ima neverovatno mogucnost da nestane. Ne u liku, nego kao lik. Nje u ovom filmu nema. Kao sto je nema ni u ''The debt'', ''Lawless'', ''Koriolanu''. Zena ima glumacke potencijale jednog Bena Afleka, a po facijalnoj neekspresivnosti moze da joj parira samo Skarlet Johanson. Pa zena nije uspela da se istakne na platnu pored jednog Shaje LeBufa! A ako vec trazimo paralelu, najbolje ti je da pogledas bilo koju epizodu serije ''Homeland''. Videces sjajan scenario, napetu radnju, preokrete, vrhunsku glumu i vrhunsku glumicu (Kler Dejns), na bukvalno preslikanu temu i glavni zenski lik kao u ovom filmu. Na zalost, vec vidim da ce ovaj film poharati ''Oskare''', kao sto je to ucinio takodje ispodprosecni ''Hurt locker'' sa toliko ispodprosecnim glavnim glumcem/klonom Statama i Krejga da mu ni ime nisam upamtio. Ali na zalost, to je slika i prilika danasnjeg Holivuda kojim vladaju Afleci i Dejmoni i u kojem po ko zna koju godinu nema najboljih filmova ni u nominacijama, a najbolji glumci nece dobiti ono sto zasluzuju i kad zasluzuju (Naomi Vots)...
    • Gravatar for mim
      mim (gost) | 07.02.2013. 18.54.20
      Film cu tek gledati, ali na osnovu trejlera, trajanja filma od 157 min., i hvalospeva recenzenta, koji je, mozda mi se samo cini, maalo subjektivan i slab ka K.B., ne deluje kao remek-delo. Mozda se iznenadim. Inace, The Hurt Locker mi se nije dopao. Ps. 1. Posebno me zanima koji rat ce biti tema narednog filma, ako ce ovo biti neka trilogija na temu rata? 2. "harizmaticna normalnost"= prosek?
  • Gravatar for jasam
    jasam (gost) | 06.02.2013. 08.21.01
    Да ли због новог дизајна сајта или самог текста имао сам поприлично проблема у читању рецензије, али изгледа да је добар филм...
  • Gravatar for
    Pexa | 06.02.2013. 09.55.16
    Ja se samo javljam da kazem da je Katanac Za Bol tesko djubre i da testiram kako sljaka novi sajt. Super ovo izgleda, komentari pregledniji, sa opcijom reply, nadam se da ste sredili problem vremena objave. Ono sto vidim kao najveci napredak je da problematicni Search sada radi odlicno. Pozdrav!
  • Gravatar for crippled_avenger
    crippled_avenger (gost) | 06.02.2013. 11.52.25
    U ovom filmu Kathryn Bigelow u određenom smislu sublimira tri tendencije koje su postojale u njenom dosadašnjem radu, i pretvara ih u koherentnu celinu. U ZERO DARK THIRTY se susreću BLUE STEEL sa snažnom junakinjom koja pokušava da reši slučaj, K-19 kao istinita priča o vojnicima - žrtvi & subordinaciji i THE HURT LOCKER kao okretanje razbarušenijem "dokumentarnom" stilu, u kome doduše Kathryn čini pionirske korake još u filmu STRANGE DAYS čija je osnovna premisa da postoji uređaj koji može da prenese doživljaje. U tom pogledu, mislim da je jedna od nategnutih, mada opšte prihvaćenih teza to da film u kome postoji dosta pokreta kamere i nestabilnih kretnji kamere delo koje pretenduje na "dokumentarnost" iako su u proseku dokumentarni filmovi statičnije snimani od igranih. Pre će biti da je reč o odluci da se u nekom atipičnom ritmu, pokrivajući svoh 360 stepeni prostora izlaže priča, umesto sa tradicionalnih 180. U tom smislu, ZERO DARK THIRTY iako je dosta sniman iz ruke, mada je zapravo vrlo kontrolisano kadriran, tretiran kao dokumentaristički postavljena priča, iako zapravo nije i mislim da je u rediteljskom postupku itekako prisutna autorska intervencija. Uostalom, po tome da DP nije Barry Ackroyd, Loachov i Greengrassov "dokumentarista" već Gregg Frasier, Autralijanac, koji je očigledno tu da nastavi tradiciju angažovanja tamošnjih DPjeva kada treba da se snime egzotični ambijenti, daleke lokacije i netaknuta priroda. Pre svega, scenario Marka Boala prati tok događaja onako kako su se odvijali što podrazumeva da nema kauzalnosti na nivou priče i razvoja karaktera, ljudi ulaze i izlaze iz slučaja bez mogućnosti da se zaokruže, ali i da se propisno uvedu i tu Kathryn Bigelow pravi odlično rešenje na nivou podele - Jessica Chastain je glavni lik i jedini karakter koji ima razvoj i transformaciju, međutim star power u niz drugih uloga omogućuje da se likovi efikasno uvedu, privuku pažnju i zauzmu svoje mesto u odnosu na glavnu junakinju. Iako ZERO DARK THIRTY nije star vehicle, i u tom pogledu je samo star making za Jessicu Chastain, pa ipak pokazuje kako se zvezde mogu iskoristiti u drugačijem kontekstu. Na taj način je prevaziđen problem "istinitih" priča i njihovog specifičnog razvoja odnosno antiklimaktičnosti, bez podilaženja standardnim načinima postizanja bioskopske napetosti kojima se recimo okretao Ben Affleck i time dosta okrnjio svoj inače odličan film ARGO. Mislim da će ARGO i ZERO DARK THIRTY kao istinite priče o akcijama CIA na Bliskom Istoku, imati sličan odnos kao THE KINGDOM i THE HURT LOCKER u svoje vreme i svaki će imati svoje zastupnike. Možda deluje kao bizarno poređenje, ali ZERO DARK THIRTY u određenom smislu nosi sličnu "žensku" poetiku kao KLIP. Oba govore o ženama opsednutim jednim muškarcem koje su spremne na sve samo da ga dobiju, to jest da dobiju ono što žele od njega. Na tom putu su spremne da podnesu razne muke i žrtve s tim što kod Maje Miloš u filmu junakinja sama trpi muke a junakinja Maya kod Kathryn nanosi bol drugima. U oba slučaja, junakinja je autonomna u odnosu na svoju okolinu, iako kod Maje Miloš ta okolina postoji ali suštinski ne utiče na junakinju i ne menja je, a kod Kathryn te okoline nema. Međutim, činjenica da je junakinja apsolutno sama, bez ikog svog, bez porodice, partnera i prijatelja čini da se oseti "prisustvo odsustva" odnosno da ovo bude jasno čitljiv koncept. Naravno, konteksti u kojima junakinje operišu su različiti jer u KLIPU reč je o tinejdžerki koja je prirodno pod nadzorom porodice dok se u ZERO DARK THIRTY junakinja osamostaljuje na ovom opsesivnom zadatku u kom se razvija od rookieja do glavnog arbitra da li je zaista lociran najveći američki neprijatelj. Oba filma kroz jednu "malu priču" nude širu sliku, iako naravno oba govore o vrlo ograničenoj, marginalnoj grupi. Međutim, kao što je Majina junakinja lik kroz koji se prelamaju određene kontradikcije životnog doba i kulturnog koda rezultirajući opsesijom jedne vrste, tako se u ZERO DARK THIRTYju prelama opsesija celog jednog društva, oličena u potrebi da se ubiju ljudi koji su krivi za 11. septembar. U oba slučaja imamo junakinje koje je život "isklesao" da im se celokupna egzistencija svede na samo jednu želju, s tim što u ZERO DARK THIRTY junakinja uopšte ne zna šta će dalje kada je svoju želju ispunila, dok kod Maje junakinja ima želju koja podrazumeva neki produžetak priče. Naravno, u junakinju ZERO DARK THIRTYja je celo američko društvo delegiralo svoju želju i ona je svesna toga, tako da njena izgubljenost na kraju filma ima širu simboliku. S druge strane, kao protivnik ljudi koji žive "neobično", sami, bez kučeta i mačeta, u stalnoj opasnosti, daleko od doma i bilo kakvog prostora u kome mogu da normalno funkcionišu, nalazi se Bin Laden koji se u filmu praktično ne vidi ali vodi potpuno obrnut način života - manje-više kod kuće, sa porodicom, u jednoj specifičnoj formi koja u psihološkom pogledu deluje daleko socijalizovanije od one koja je dostupna glavnoj junakinji. Sama scena egzekucije Bin Ladena sa porodicom i obezbeđenjem je nemilosrdna, nimalo nije glamurozna, odlično prikazuje entropiju i precizno planiranje ove vrste akcije, i ne nosi u sebi naročiti trijumfalizam. Mučenje je prikazano kao modus operandi američkih agencija i sad posle gledanja filma nisam siguran u čemu je dilema koja se postavlja u javnosti. Naime, osnovni ideološki problem sa američkim mučenjem je bio u tome da je njihova administracija legalizovala te metode što ranije niko nije učinio. Ali, svi znamo da se mučenje koristi kao tehnika svakodnevno i da je to tako oduvek bilo. U ZERO DARK THIRTY se pokazuje da CIA muči zatvorenike, ali nije ovo prvi film u kome se to sprovodi, uostalom Jack Bauer je na televiziji doveo mučenje do paroksizma. Otud mi nije jasno, čemu tolika polemika da li ZERO DARK THIRTY glorifikuje mučenje ili ne, kada je to naprosto način rada cele jedne agencije. Pitanje da li je mučenje dalo rezultate ili ne zapravo nije relevantno jer rezultati s jedne strane postoje na terenu a CIA nije pokušala druge metode, dakle, možda mučenje ne daje optimalne rezultate ali se ne bi reklo da je CIA pokušavala nešto drugo, a sa mučenjem vidimo dokle je došla. ZERO DARK THIRTY to konstatuje, a u jednoj sceni pokazuje da pojedini agenti na mučenje i svoju umešanost gledaju krajnje karijeristički dakle da nemaju moralne dileme. S druge strane, da, ne desi se da se neko propije ili samoubije zbog mučenja, ali mislim da je već ovakav hladnokrvan odnos prema mučenju dosta ilustrativan i pokazuje ko su ti ljudi. ZERO DARK THIRTY je prilično hladan prema svojim junacima i temi, ali čini mi se da uitekako funkcioniše kao repertoarski film, s tim što predstavlja evoluciju u odnosu na standarde žanra kao što su filmovi iz sedamdesetih poput FRENCH CONNECTION ili CONVERSATION tada unapredili već postojeće forme policijskog filma, misterije i trilera. Kao što su tada Coppola, Friedkin i ostali stručnjaci radili pod uticajem Francuza i Italijana tako i sada možemo prepoznati ponešto od Audiardovog ili Assayasovog rukopisa u ZERO DARK THIRTY, uostalom Ramirez iz CARLOSa i Audiardov kompozitor su angažovani na ovom filmu. Dakle, čini mi se da ono što je arty u ZERO DARK THIRTY sada postaje nova vrsta standarda i da će za koju godinu ovo postati uobičajena filmska sredstva. Kathryn Bigelow je u POINT BREAKu i STRANGE DAYSu dovela određene žanrovske koncepcije do savršenstva i umesto da ih nadalje reinterpretiora u istom stilu, otišla je korak dalje, i posle nekoliko različitih pokušaja, u raznim žanrovima, u ZERO DARK THIRTY formulisala novi oblik mainstreama. Iskorak koji je napravila u THE HURT LOCKERu sa epizodičnom strukturom, "nepoznatim" glumcima i hermetičnim glumcima, vratila je pola koraka nazad, pre svega gradeći kontinuirani narativ unutar epizodične strukture, sa poznatim glumcima i formulisala je novu funkcionalnu glavnotokovsku formu. Naravno, možda glavni tok neće prihvatiti ovu novu formu kao novi standard, ali čini mi se da je "velika tema", "istorijski događaj", "reputacija velikog i nagrađivanog reditelja" poslednji slučaj da ovakva postavka mora da se "pravda" u američkom filmu.
  • Gravatar for elpaso
    elpaso (gost) | 06.02.2013. 12.01.52
    Svaka cast Zorane za recenziju. Kome je "Katanac za bol" tesko dubre, taj ne zna tri stvari 1. Nista o filmu 2. nista o ratu 3. nista o zdravom razumu Na svu srecu Kathryn Bigelow i Mark B. znaju, zato je "Katanac" remek -delo a Zero dark", i vise od toga, a Jessici treba dati dva sugava oskara a ne jedan, kako je maestralno odglumila "Coveka na zadatku/misiji". A ovakvo brutalno-realisticnu pricu necete jos dugo vidjeti u nekom drugom americkom filmu...ukratko-Film godine!!!!!
    • Gravatar for Pexa
      Pexa (gost) | 06.02.2013. 13.42.58
      Hurt Locker nema scenario, gluma i rezija su osrednji, sto u kombinaciji sa politickom korektnoscu i patetikom koja (po pravilu) ukljucuje decu nepogresivo proizvodi film koji je tesko pogledati do kraja. Ako vec pominjes Mark Boala, pogledaj odlicni In The Valley Of Elah, koji rat u Iraku obradjuje na inteligentan i kontroverzan nacin.
    • Gravatar for DDR
      DDR (gost) | 13.02.2013. 12.13.16
      Hurt Locker je jedan obican "partizanski" Americki film koji moze da dotakne samo Amerikance i one koji to zele da budu.
  • Gravatar for Maksuma Salihagić
    Maksuma Salihagić (gost) | 06.02.2013. 13.16.26
    Andjelina Djoli je ipak realnija
  • Gravatar for
    YokoOvoOno | 06.02.2013. 14.22.25
    Hurt Locker je bio dobar, ali nije bio remek delo. La battaglia di Algeri je bio dobar, ali ne bitno bolji od ratnih filmova sa područja bivše SFRJ. Posle ovako raspevane recenzije očekujem korektan film i ništa više...